Четници обновили разорени храм

На врху Краљевог брда код Ваљева припадници Равногорског покрета су обележили годишњицу смрти ђенерала Драже Михаиловића

Три пута поновљени поздрав "Бог чува Србију - Живела Србија!" из грла педесетак младића у парадним униформама Југословенске краљевске војске заорио се у недељу 15. јула 2001. године на Краљевом брду изнад Ваљева, где је преко хиљаду припадника и симпатизера Равногорског покрета из целе земље и дијаспоре присуствовало парастосу ђенералу Драгољубу - Дражи Михаиловићу.

Посматрајући униформисане младиће многи од присутних, нарочито, они старији, нису могли да сакрију сузе радоснице. Један постарији човек са шајкачом гласно се захваљивао Господу Богу што му је омогућио да опет види припаднике Краљеве Горске Гарде и четничка знамења испред обновљене цркве на Краљевом брду .

Ту на 903 метра надморске висине, на брду које је име добило због своје краљевске лепоте, температура од 35 степени је због сталног лахорца била сасвим подношљива. Једино је проблем стићи до њега (комунисти нису давали да се овај крај Србије развија зато што је народ овог краја остао веран Српству), зато нема доброг пута али се зато пролази поред манастира Ћелије и Лелић. Од Ваљева се путује 30 километара преко Лелића и Лесковица. Пут је већим делом асфалтиран, а онда следи неколико километара макадама, па утабани такозвани колски земљани пут. Многи су стигли аутобусима до подножја, али главна превозна средства су били џипови и трактори. А на врху брда је прелепа црква сазидана је од камена - сиге радом и прегором старих и младих Равногораца. Одатле се ко на длану виде обронци Повлена, Маљена, Сувобора, Медведника... Докле око сеже природа је нетакнута, ливаде пуних пољског цвећа и шумарака одакле цвркућу птице стварајући невероватан амбијент и атмосферу.

Међу онима који нису крили своје велико задовољство што се налазе на Краљевом брду био је Чедомир Вуловић (66) из Мелбурна. Он нам је објашњавао да је Равногорски покрет регистрован као невладина и нестраначка организација. Каже да је Равногорски Покрет кренуо на мукотрпни пут ванстраначког деловања, јер нису желели да се одрекну монархиста који су чланови других странака, као и оних који не желе уопште да се баве политичким радом.

Униформе за почасну чету сашивене су захваљујући прилозима чланова Равногорског покрета из Аустралије. - прича Вуловић. - Кад се вратим у Аустралију имаћу велико задовољство да тамошњим Равногорцима испричам како момцима предивно стоје униформе и да је послати новац искоришћен на најбољи могући начин, што досада често није био случај. Нашу љубав према Равној Гори и српству злоупотребљавали су лажни радикали и свакојаки назови родољуби. Срце би ми било још пуније када би ова почасна чета била уз краља Александра, када он са члановима династије буде улазио у Бели и Стари Двор.

Домаћин скупа је био ваљевски Окружни одбор Равногорског Покрета на челу са Јованом Павловићем, корпулентним геологом из Ваљева. На Краљево Брдо је дошао и чика Божа Петровић (79), који тренутно живи у Штутгарту као пензионер. У четнике је отишао 27. октобра 1941. године, на дан када су Немци у Крагујевцу стрељали Србе. - Био је у Млавском корпусу Синише Оцокољића Пазарца. Крај чика Боже је и његов саборац из исте јединице Душан Милојковић (81), који тренутно живи у Прагу, где је пензију стекао као професионални фотограф. Душан ни овога пута из руку не испушта своју "минолту". Бележи сваки детаљ, али и прича:

"Ја ти се никада нисам предавао. Тако сам одлучио да се борим и кад су комунисти земљом овладали. У Београду сам основао организацију за помоћ четницима. Крио сам се у Вишеградској улици када су ме са још 27 сабораца ухапсили. Осуђен сам као вођа терористичке организације на десет година робије. Судили су ми у Бјељини, а седам година сам провео у затворима у Фочи, Зеници и Столцу. После издржане робије отишао сам у иностранство. Али, ево дочекао сам дан повратка у слободну Србију, и данашњи дан кад ћу се помолити за душу вожда трећег српског устанка, великомученика Драже Михаиловића.

А онда је почео парастос који су служила двојица парохијских свештеника и отац Никодим, студенички калуђер који се од пре два месеца налази у манастиру Лелић. Црква је била премала да прими све присутне, па су многи службу пратили слушајући разглас.

Велика је радост народа који се окупио на Краљевом брду поводом обнављања цркве коју су током Другог светског рата сазидали четници Драже Михаиловића, а комунисти после спалили и рушили.

Крај литургије био је сигнал да се завијоре многобројне заставе са натписима "Са вером у Краља и отаџбину". А, онда је на сцену ступио и ваљевски гуслар Драган Андрић. Он је кроз песму саопштавао историју цркве на Краљевом брду:

Да је гусларева песма тачна потврђује нам и Јован Павловић, који је рођен неколико стотина метара испод Краљевог брда и које је дао највећи прилог за обнову храма.

Комунисти су цркву спалили зато што је она била задужбина Ваљевског корпуса Југословенске војске у отаџбини - каже Јован. - После паљења остале су зидине без крова, а онда су 1963. године и те су зидине миниране. Тога се добро сећам. Део камена је однет да се гради школа у Доњим Лесковица, а остатак је разбацан по јаругама . Остао је само поломљени камени крст. А, онда је се деведесетих година прошлог века овдашњи народ организовао. Скупио је паре и материјал и кренуо да обнавља цркву по пројекту из 1943. године.

Значајне прилоге дали су Рајко Дивнић, Предраг Бојчић из Ваљева, као и многи други људи и власници приватних радњи. Манастир Ћелије на челу са игуманијом Гликеријом даривао је бакарни кров. Нажалост обновљени храм још није освештан, а има и проблема са нерешеним имовинско правним односима. Земља око цркве припада Драгану Јаковљевићу и Милисаву Павловићу, и док се од њих не откупи немогуће је градити парохијски дом.

Будимир Миленковић је специјално за ову прилику стигао из Француске, из града Милуза, где живи већ 36 година. Обукао је летњу народну ношњу. Жели да се зна зашто међу присутнима нема више брадатих и чупавих четника:

"Такве сте гледали само у филмовима Вељка Булајића. Дражини четници су били велика господа. Навешћу вам пример капетана и касније мајора Нешка Недића, начелника штаба Посавско-колубарске групе корпуса и касније команданта Ваљевског корпуса. Тај Нешко је био надзорни орган кад је рађена црква 1943. године овде на Краљевом Брду. Све време рата Нешко носио блиставо чисту белу шубару од астрагана. Увек је био избријан и у ко снег белој кошуљи, а ратовао је и са Немцима, комунистима, љотићевцима, Пећанчевим четницима, али и организовао потпуно живот по селима. Његови Равногорски одбори и сеоске општине функционисале су све до 1944. године као сат. Сиротиња је помагана, слати су пакети у заробљеништва. Било је и реда и дисциплине… Све до пред крај рата овде није било ниједног партизанског ува."

Из шатре постављене испод Цркве крећу песме:

"Ја сам војник мајко Равногорског пука
десна ми је мајко одсечена рука
одсечена мајко на сред Равне Горе
где се српске чете за слободу боре"

па затим: "Планина је кућа моја", "Над Краљевом жива ватра сева", "Слава теби чича Дражо"…

Кувар Милић Јовановић из Лесковица објашњава да ће специјалитет дана бити четнички купус са овчетином. Седамдесет килограма овчетине је даривао Веља Марковић. И остали сељани из Лесковица су доносили прасиће и јагњиће. Представници "Србијанке" и "Ваљевске пиваре" тражили су да се њихова имена и њихових фирми помену преко разгласа. Они су довезли цистерну пива и обезбедили сокове. Народ се крстио у неверици. Предузећа у којима раније нико није смео ни да помене четнике, сад су спонзори Равногорцима.

Један од сељана испод велике шатре, где се увелико служи домаћа ракија поручује гласно: Да се зна! Србија мора да бидне Краљевина и то што пре! Ако може, најбоље би било одма'!