У манастиру Доњи Острог, у делу трпезарије који је иконописан, слика је вечног људског греха издајства - Јуда са својих тридесет сребрњака. Овај Јуда има брадицу која потсећа на Лењинову, Хитлерове брчиће, папску капицу, младеж какав је на лицу имао Јосип Броз. Пред тим Јудиним ликом срели су се митрополит Амфилохије и Благоје Јововић.

Благоје Јововић допутовао је под Острошке Греде из далеке Аргентине, и израчунао - није био овде тачно педесет и пет година. Било је то на дан светог Спиридона.

“Овдје сам ја ратовао, ту је био штаб пуковника Баја Станишића”, казао је Благоје. Одавде је кренуо на један од ратних задатака, и да није закаснио са повратком, да није с пута отишао прво кући да се пресвуче и мало одмори, данас не би био жив. Страдао би са Бајом Станишићем, ђенералом Блажом Ђукановићем, Дражиним изаслаником др Тошковићем, три млада Станишића, који су у смрт отишли целивајући ђивот светог Василија... И над његовим лешом заиграло би партизанско коло, уместо опела заорила би се песма:

“Под Острошке греде двије,
Бајова се брада вије...”

“Да сам стигао дан раније...Али, нема смрти без судњега дана”, каже Благоје.

Бог је са Благојем имао друге намере.

Под Острогом, први пут у отаџбини из које је отишао пре више од пола вијека, у униформи војске која је, вољом савезника, проглашена губитником у страшном грађанском рату, Благоје Јововић испричао је митрополиту Амфилохију своју причу, причу емигранта који по свету, са собом носи сенке прошлости и који, под склопљеним капцима, читав живот, дозива сан сликама свог родног села, Зете, Бјелопавлића. Причу о човеку и историји, причу о изгубљеном завичају, причу о проклетству проливене братске крви , причу пуну тегоба, рада, храбрости и патриотизма, црногорског јунаштва и лепог српског ината, причу о Јудама који, увек изнова, распињу Бога за тридесет сребрњака, причу о освети, причу окађену мирисом барута, причу обилићевску и патриотску.

Благоје Јововић дошао је још једном под Острог, у родне Косиће, на гробље својих предака, на парастос мученичком оцу, стрицу, браћи. И учинило му се да његових педесет и пет година лутања и страдања, нису ништа више него само један тренутак - било је пуно радости али и пуно туге на том његовом састанку са отаџбином, за коју нисмо знали - а он је то можда слутио - да ће бити и растанак.

Као на исповести, рекао је митрополиту Амфилохију:

“Ја сам убио Павелића! ”