приредила
Биљана Јакше Ђелевића

Први Дражин ађутант
Јакша Ђелевић

Издање писца
Виндзор, Канада 1993

Дражини синови - Бранко и Војислав

Са неколико страна сам чуо да се ту око Главног штаба врти старији Дражин син, Бранко. Нити се мени, као ађутанту jавио, нит сам ја имао дужност или обавезу да га тражим. Тим пре што ми Командант ни једном није споменуо свог сина, иако сам био у сталном, службеном и неслужбеном додиру са Дражом. Ни на једном ручку или вечери нисам видео да би поред њега и нас седео и Бранко. Посла је било много, а нисам ни сматрао да треба да се упуштам у ствари чисто личне или породичне природе.

Бранко се ту задржао кратко време, али се није хватао никаквог посла. Сматрало се, даје сувише млад и зато му се и не дају задаци. Међутим, после неколико дана, стигле су жалбе из најближе Дражине околине против Бранка који се жалио како му храна није добра, како има неугодан смештај, иако је он Дражин син. Никоме није било пријатно што се Дражин син тако понаша. Да ли је неко извештавао Дражу о свему овоме, није ми познато; али оца и сина ниједном нисам видео заједно.

Два-три месеца пред крај године 1941. у земуници испод Главног штаба налазило се неколико похватаних партизана који су чекали да буду саслушани од стране Судског оделења Штаба. Бранко је једног јутра дошао у моју "канцеларију", тј. избу испод Дражине колибе, и формално захтевао да се известан млади партизан пусти на слободу. Он даје своју часну реч, тврдећи да дотични, кога он зна из Београда, није комуниста. То је уствари била прва прилика да сам Бранка лично видео. Ја сам га саслушао. На крају сам му скренуо пажњу на значење часне речи и чињеницу да он у свом животу још не претставља ништа, чак ни за самог себе, а камоли да за неког другог даје гаранције. Додао сам да, као Дражин син, он више, но ма ко други, треба да води рачуна шта ради и како ради. Најзад сам му рекао да то није моја ствар и да ће о томе решавати Судско одељење, а он ако хоће, нека иде код Драже, ја ћу га одвести, и нека интервенише. Такође сам му скренуо пажњу да ће, вероватно, добити исти одговор и тамо. Изашао је незадовољан.

У току дана, у разговору са судијама изнео сам случај Бранкове интервенције и тог партизана. У ствари, партизан је већ био саслушан и није претстављао неку важност да би се Судско одељење њим позабавило. Постојала је реална вероватноћа да ће га спровести са Равне Горе до првог насеља, обично до Љига, и тамо пустити на слободу. Ни партизан ни Бранко нису знали о томе ништа. После два-три дана партизан је спроведен и у Љигу пуштен. С њим је пошао и Бранко, исто онако како је и дошао: нити се коме јавио, нити се са ким из Штаба поздравио. Из његовог кратког бављења на Равној Гори, нико од нас није стекао утисак да он има неко своје мишљење или жељу да се бори. Још мање би се рекло да је нагињао партизанима. У његовим годинама, бити без мишљења и идеологије није чудо. Чудило нас је ипак само једно: кад је већ дошао код свог оца и кад је знао зашта се отац бори, зашто с оцем није остао? Кад то није хтео, зашто је уопште долазио, јер у оном ратном вртлогу и вихору није било ни времена ни места за породична обилажења и посете сентименталне природе. Тако је Бранко отишао са Равне Горе као да на њој никад није ни био.

Познато је да су се доцније и он и сестра Гордана предали, или су пришли, партизанима. Уз то, држали су говоре против свога оца и његовог Покрета. Како и зашто, не знам. Дража је био страшно погођен таквим поступком своје деце. Са том љутом раном је и на губилиште пошао.

Колико су поштовање и љубав према Дражи били јаки у нашој средини показује и овај доказ. На Сремском фронту, његова кћи Гордана била је рањена у бутину. Повучена је у позадинску болницу, мислим у Смедерево. Рана није била опасна. Лекари и болничарке, у огромном броју мобилисани и некомунисти, чинили су све да се њен боравак што више продужи, како је не би поново послали на фронт. Гордана то није заслужила. Захваљујући своме оцу, она је била изузетно пажена и чувана, јер је свако, иоле човечан, могао разумети родитељска осећања, чак и за залуталу своју децу. У овом случају отац је био Дража, наш Дража...

После Бранкова одласка с Равне Горе, у размаку од две-три недеље испред Дражине колибе одиграва се овакав призор. Прилази ми Ратко Ковачевић, лични Дражин пратилац. Показујући на једног више дечка но младића, који је стајао по страни, рече ми:

"Овоје Дражин син. Жели да разговара са Чичом. Кад можеш, приведи га Команданту..."

Пришао сам. Поздрависмо се. Он се одмах претстави:

"Ја сам Војислав Михаиловић. Желео бих да разговарам са Командантом..."

"Ваљда са оцем ?" рекох.

"Молим вас, ја хоћу да разговарам са Командантом, не са оцем. Он је свима нама Командант. Ја сам дошао да се борим, као и ви остали."

С моје стране и изненађење и поштовање. Врло је умиљат и учтив. На први поглед, изгледа ми упоран, помало нестрпљив. Нисам му говорио о Бранку ништа. Дража је био у колиби. Кад сам га известио, наредио је да га пустим и да их оставим саме.

После извесног времена, Дража је позвао мене и Божу Перовића, наредника-водника, команданта Подофицирске групе, тј. Дражине личне пратње. Наредио је Божи, а посредно и мени: да се с Војиславом има поступати као са сваким другим непунолетним добровољцем, да га Божа научи руковању оружјем, бомбама итд; кад се тај део обуке заврши, да га употребљавамо као сваког другог четника, за редовне борбене дужности. Војиславу су очи блистале, образи били ужарени. Нико, ваљда, поноснији није био од њега. На крају, Дража је додао:

"Војиславу сам објаснио шта значи рат и герила, као и тешкоће које га чекају. Он поред свега жели да се бори као и ми остали, и у мени, од овог момента види Команданта."

После овога обратио се Војиславу: "На своје место!"

"Разумем, Господине Пуковниче", одговорио је Војислав отсечно.

Док је младић напуштао собу, на Дражином лицу се јасно видео осмех задовољства и поноса.

Док је пролазио кроз обуку и "пропуштан" кроз искусне руке Божине, Војислав је увек био нека врста добровољца за све. Помагао је у телефонској централи, у кујни, био први уз рањеника да помогне, донесе воду, храну и слично и увек насмејан, задовољан, поносан што и на тај начин нешто ради и помаже. Био је нестрпљив и једва чекао крај своје обуке, иако је Божу, формално обожавао. Божа је од раније већ био познат као јунак, одличан борац и старешина који захтева гвоздену дисциплину. Та дисциплина није мимоишла ни Војислава. Добио је, заиста, исту "порцију" као и сви остали. Никад се није пожалио, а скоро је био увређен кад му се неко обраћао првенствено као Дражином сину, или кад би неко желео да му олакша овакву или онакву дужност. Својим понашањем, скромношћу и радом врло брзо је задобио симпатије околине, да би временом то прешло у право поштовање.

Једне вечери, око поноћи, враћао сам се из Калабићеве колибе. Пред Дражином био сам, по свим прописима, заустављен од стражара. Стражар је био Војислав, и то први пут на стражарском месту јер је баш тог дана завршио обуку код Боже. Похвалио сам га што ме је зауставио као стари искусни војник. Одмах ми се похвалио да има своју пушку, пиштољ и две бомбе, и да му је то све дао на поклон Божа, по свршеној обуци.

Не мислећи, запитах га да ли му је отац у колиби. На то он одговори: "За оца не знам, али је Командант у колиби."

Тако је Војислав ушао "у промет": стражарска служба унутрашње и спољне претстраже, патролирање, итд.

Поред свег његовог опирања, свако се ипак старао да га непотребно или непосредно не излаже опасности бар у овом почетном стадијуму његове борачке и герилске каријере. Његова велика незадовољства била су заиста само онда, кад би осетио да неко проба да га заштити или на неки начин издвоји од осталих.

Интересантан је овај детаљ из његових првих дана ратовања. У намери да ликвидирају четнике, партизани су са свих страна упућивали своје одреде ка Равној Гори. Тако је, мислим, 10 новембра 1941, Чачански партизански одред напао, уз припомоћ месних симпатизера, четничку болницу у селу Горња Горијевница. Др. Мушкатировић је затражио појачање. Оно је послато из Брајића, под командом капетана Милорада Митића. Штаб се привремено налазио у Брајићима, изнад кафане. Чим је Митић кренуо, ми смо од остатака четника организовали једну одбрамбену линију: ако акција Митићева не успе, да бисмо га прихватили, примили борбу и заштитили Штаб. Ја сам био на положају и распоређивао своје тројке, кад су ме хитно позвали натраг у Штаб. Пред собом је као стражар био Војислав. Врло несрећан и незадовољан, запитао ме је: зашто је он овде постављен кад су остали његови другови на положају и додао је да ће он напустити место. Ја сам га оштро укорио и објаснио му значај места на коме стоји и врши дужност. Заћутао је, али не много убеђен у моје речи. Кад сам се поново вратио на положај, није прошло ни петнаест минута, Војислав се нашао поред мене и затражио да му одредим место на положају. Рекао ми је да је добио смену и да је одмах овамо дотрчао. Јасно ми је било да ме је слагао, али сам био поносан на њега. Доделио сам му место и дужност. То више није био снуждени стражар, то је био борац који је очекивао своју прву борбу. На његову жалост, до борбе није дошло, јер је Митић успешно обавио свој задатак, а ми пред сам мрак скинули четнике са положаја. Истинитост исказа Војислављева ни помислио нисам да контролишем. Верујем да би то била увреда не само за њега него и •за мене, пошто сам у њему видео толику пожртвованост и жељу за борбом. Доцније, ишао је и као део Дражине пратње, улазио у мање борбе, а од 1942. па даље био у сталној и страшној борби, неравној и свирепој. Оно што се о њему чуло, радовало би свако родољубиво срце. А тек шта да кажемо за родитељско!

Чуо сам даје Војислав при крају рата херојски погинуо, и то на очи свог рођеног оца; да му је Дража пришао кроз кишу куршума, изнео га из борбе, скинуо орден са својих груди и прикачио на груди погинулог хероја, свога сина, са речима:

"Сине, ти си свој задатак према Отаџбини часно извршио."

Војислав је био очајан због држања брата и сестре. То се најбоље види из изјаве капетана Филипа Ајдачића (*), команданта бригаде у којој је био и Војислав. По Ајдачићу, кад се Војислав састао са Дражом у Босни и рекао му да Бранко и Гордана заиста држе говоре против оца, Дража није могао веровати. Тада је Војислав додао:

"Тата, кад се вратим у слободну Србију ја ћу својом руком да убијем и брата и сестру."

На то му је Дража светитељски одговорио: "Немој, сине! Бог ће сваком да плати по заслузи."

* Чланак мајора Милана Стојановића "Сећање на ген. Д. Михаиловића", Гласник српског историјско-културног друштва "Његош", свеска 24, децембар 1969, стр. 13.