Николa Кордић

Кроз рат са Дражом

Крагуј
Београд
1998.

Долазак на Равну Гору и стварање покрета

На Ђурђевдан, шестог маја, осванули смо у снегу на падинама Јелове горе. Тај дан ми је остао у живом сећању. Тада смо избили на једну косу поред саме Јелове горе, која се зове Кондер, а преко које иде пут Бајина Башта-Ужице. Поред пута је била усамљена кућа и ми решисмо да свратимо у њу. Када смо ушли, видели смо да је то кафана, чији је власник нека средовечна жена. Пуковник Михаиловић је упитао да ли би могла да нам спреми нешто за јело, а да ћемо то платити. Она рече да има свега четрдесет јаја, али ће гледати да нешто направи.

Тада се Михаиловић договори са мајором Палошевићем и осталим официрима да овде прославимо Ђурђевдан, после чега упита и нас остале: да ли неко од нас слави ту славу? Пошто је то моја крсна слава, јавио сам се одмах, као и још неколико других војника. Пуковник Михаиловић је пришао сваком појединачно и честитао му славу, а затим се обратио свима кратким али дирљивим говором: ''Јунаци! Данас је Ђурђевдан, и међу нама има оних којима је данас крсна слава. Али је Ђурђевдан и војничка и четничка слава, и ми смо решили да је скромно прославимо. ''Он се затим, укратко , осврнуо на значај Ђурђевдана и на трагедију која је снашла нашу отаџбину. После Дражиног говора нама су удариле сузе на очи. Истурили смо страже и слава је почела. Прво је развијена застава и читана молитва. Затим је "Бењамино Ђиљи" положио заклетву. Он дотад није полагао војничку заклетву, јер је био млад и није служио војску.

Били су ово тешки тренуци. Тешки због тога што је ово био почетак, онај ко то није преживео, тешко да може разумети. Касније, када су свакодневни догађаји у свету и нашој земљи постали толико непредвидљиви, ништа нас више није могло изненадити ни зачудити.

После двочасовног одмора и Ђурђевданске славе на Кондеру код кафане, главни састанак смо имали у близини села Планинице, које је удаљено свега сат и по хода од Равне Горе. Овде смо се склонили у једну планинску колибу, која служи за смештај стоке у летњој сезони, за време испаше. Одавде су пуковник Михаиловић, мајор Палошевић и заставник Божа Перовић отишли у село Струганик, у кућу војводе Живојина Мишића. Син почившег војводе Александар-Аца Мишић био је класни и ратни друг пуковника Михаиловића из Првог светског рата. Отишли су с намером да код њега оставе ратну заставу и, уколико га нађу код куће, да се са њим посаветују о неким плановима. И нашли су га, био се вратио из рата, а он их је задржао цео дан и ноћ. Прегледајући скице терена, донели су одлуку да се задржимо на Равној Гори, а не да идемо на Рудник, како је раније било речено. После ове одлуке, одмах су послали сељака путовођу, да нас те вечери одведе на Равну Гору.

Дошао је водич и повео нас. Као често у прошлим покретима, и овог пута је падала киша, али водич нас је тешио да вечерас нећемо далеко. И заиста, после два до три сата путовања, дошли смо пред једну повећу колибу, а поред ње је била и штала. Издалека нас је опазио велики овчарски пас и када смо се приближили, он је навалио на нас. Али се из колибе појавила жена и узвикнула: "Уаа", мислећи да су вукови у близини. На то јој се јавио водич: "Не бој се снашо, нису вукови." Она викну на пса: "Шапко мир" и Шапко је ућутао, а нас без имало збуњености позва у колибу и потакну ватру која још није била угашена. "Уђите браћо са те кише" рече нам и ми уђосмо. Она нас сажаљиво погледа па рече: "Пропали сте од ове кише, а сигурно сте и гладни." Овде је водич водио главну реч, па упита да ли има брашна за качамак и млека. Она рече да има, а он обећа да ћемо ми то све платити и сами скувати. Овај леп дочек је на нас пријатно деловао. Пошто смо се мало разместили, ватру смо добро наложили да би могли сушити одела. Настависмо бакрач са водом за качамак.

Сутрадан је освануо 11. мај 1941. године. Рано ујутро су дошли из Струганика пуковник Михаиловић, мајор Палошевић и Божа Перовић. Били су видљиво расположени. Пуковник нас упита да ли смо се одморили и јесмо ли јели? Кад је добио одговор да је све у реду, јер капетан Узелац-Тарас му је рапортирао о свему, он нам је тада саопштио следеће:

"Донели смо одлуку да се овде задржимо, а не да идемо на Рудник како смо то раније планирали. Овај предео се зове Равна Гора, а иначе то је огранак планине Сувобора. Овде је за нас слободна зона од 20 километара на коју год страну да се окренемо. Ми ћемо одавде почети са организацијом устанка против окупатора, наравно кад за то буде време."

Ми смо се за становање поделили у две групе, које смо касније прозвали "горњи" и "доњи штаб". Пуковник Михаиловић нам је наредио да се још истог дана поделимо на "двојке" и "тројке", па да пођемо у патроле ради упознавања околног терена. А успут да навраћамо у колибе где има кога, да народ охрабримо и да им кажемо ко смо и шта смо. Да смо ми војска, а не нека пљачкашка банда и, ако нешто затражимо за храну да обавезно платимо. И тако даље. А жандармеријском нареднику Ђури Станковићу нареди да узме још једног момка са собом и оде у село Брајиће, где је била жандармеријска станица. Да тамо ступи у везу са жандармима, да им стави до знања наше задржавање, као и да их позове да дођу, ако хоће, да приме упутства за рад.

После овог наређења, сви смо били радосни па смо отпевали неколико четничких песама, а онда се поделили на патроле и отишли на терен. Станковић је отишао у Брајиће и ступио у везу са командиром станице, наредником Миланом Бућаном. Он га је лепо и радо дочекао и са њиме истог дана пошао на Равну Гору, да се стави на расположење са целом станицом. Михаиловић га је радо примио, али је наредио да остану на служби, јер ћемо преко њих моћи да организујемо обавештајну мрежу. Наредник Бућан је са задовољством примио наређење и друга упутства за рад. И, заиста, из Брајића, је свакодневно долазила патрола и доносила извештаје о кретању Немаца.

Ми остали смо отишли у разним правцима. Благоје Ковач и ја, пошто смо обојица били у жандармеријској униформи, пошли смо заједно и наступили као жандармеријска патрола, а колибари се нису изненађивали кад би нас угледали. Напротив, одмах су нас позивали у колибу и кували кафу, мислећи да смо новодошли жандарми у ста-ници, јер нас нису познавали и питали су када и откуда смо дошли. Кад им ми опширно испричамо о нашем доласку на Равну Гору и кога тамо све има, тада они још више питају и нуде нам храну да једемо и понесемо осталима. Ми смо нешто узимали, али све плаћали, иако домаћини нису радо примали новац.

Једном кад смо дошли у колибу Михаила Весковића и упознали се, његова жена рече: "Тако, брате, волим да чујем за људе који се не предају и не беже кућама као мој Михаило" Па поче своју шаљиву причу: "Ето, ја спремила торбу, испекла погачу, натрпала кајмака и сира и друго, па испратила мог Михаила у рат. Кад, не лези враже, врати се мој Михаило! Још ни торбу није испразнио. Ма ни пола погаче није појео. Кад сам га угледала с торбом, мислећи да је побегао с фронта, замало нисам скинула сукњу и дала му је да обуче, а од њега затражила чакшире, па да ја идем у рат. Али, кад је ушао и сео, и испричао ми шта се одиграло, и да је рат завршен, да су Немци заузели државу, онда сам се сита исплакала. А и њему су засузиле очи. Рекла сам му: "Нису се наши стари тако борили..."

На терену смо дознали да се пре пар дана појавила једна група од седам до осам људи под именом "четници". да су једном старом човеку и жени насилно одузели дукате, да су још неке људе уценили за новац, па је народ у страху од њих. Ми смо обећали да ћемо, уколико се и даље буду појављивали и чинили такве неприлике", предузети потребне мере да их спречимо.

После повратка из патроле, отишли смо код пуковника Михаиловића да испричамо шта смо чули и видели на терену. Пуковник је био задовољан кад смо рекли да нас народ радо прима. Казао је: "Ово је наша једина нада и утеха, да нас народ радо прима. Иначе бисмо били у безизлазној ситуацији".

После извесног времена, појавила се опет она група пљачкаша и упала у жандармеријску станицу Брајиће. Пошто су жандарми били на терену, изузев дежурног у станици, опљачкали су све што је било за њих корисно:

узели су пушкомитраљез и друго оружје које су нашли. Истог дана су поручили угледном домаћину Добривоју Весковићу из села Теочина да им припреми двеста хиљада динара. Иначе ће бити ликвидиран! Пошто смо били обавештени о овом случају, пуковник Михаиловић нам је наредио да се спремимо ми жандарми, па да идемо у заседу код куће домаћина Весковића. А уколико бандити не би дошли, да организујемо потеру са људима из околних жандармеријских станица. Тако је и било. Чекали смо две ноћи, а кад бандити нису дошли, повезали смо се са околним станицама и саставили једно потерно оделење. Сви, жандарми су били радосни што иду с нама у потеру. Оделење је кренуло из села Горњи Бањани, преко планина Рајца и Сувобора, у правцу села Ба. У том селу смо дознали да је група прошла кроз њега и отишла у правцу села Планинице. Било је већ пред само вече, те пожурисмо у Планинице. Кад смо ушли у село, сазнали смо да је група у једној од кућа, да су добро вечерали и шљивовице се напили. Успели смо да ухватимо везу са домаћином, да га обавестимо кога има у кући да ћемо ми неосетно ући унутра и да се он ништа не плаши. Касно у ноћ, блокирали смо кућу, а на нашу срећу бандити нису ни стражара поставили. Успели смо да уђемо и на спавању смо неке од њих похватали, разоружали и повезали, док су неки скочили из сна, али нису успели да употребе оружје. Целу групу смо предали жандармима који су били легални, а оружје смо донели на Равну Гору. Убрзо после овог случаја, пронела се вест по околним селима, да на Равној Гори има нека војска која хвата лопове и бандите, као и да их строго кажњава. Онда су сељаци из радозналости почели да долазе на Равну Гору. Сваки сељак је био лепо дочекан и примљен код пуковника Михаиловића. Он им је лепим речима освајао мисли и душу, тако да би они кроз кратко време опет долазили и доводили друге домаћине, па су чак и жене са одраслијом децом и омладина долазили, а кад би их заседа питала куда иду, они би одговорили: "Идемо да видимо чича Дражу и његове јунаке". Дакле, као што видимо, сам народ је прозвао пуковника Михаиловића-чича Дража. Тако су убрзо о нама почеле да се певају песме широм Шумадије и Источне Србије, а касније су се те песме певале и одјекивале по Рашкој, Црној Гори, Херцеговини, Босни, Далмацији, Кордуну, Банији и Лици.

Пуковник Михаиловић је убрзо послао Ацу Мишића у Београд, да успостави везу са неким људима. Веза је почела да функционише и официри су почели да долазе, да би се ставили на располагање. Набројаћу неколико имена официра и политичара који су дошли међу првима: капетан Момчило Петровић, професор Воја Поповић. поручник Нешко Недић, поручник Вукмановић, поручник Сима Узелац, капетан Дероко, поручник Звонко Вучковић, капетан Дуја Смиљанић, Негован Папић, др Шијачки, др Мољевић, др Црвенић, Тома Мишић, поручник Летица, поручник Раковић, капетан Рачић, жандармеријски наредник Ајдачић, жандармеријски поднаредник Јанковић, мајор Бошко Тодоровић, потпуковник Драгослав Павловић, наредник-водник Воја Ковачевић, четник из Првог светског рата Жарко Милострашић, општински бележник и резервни наредник Петар Алексић и многи други.

Жарко Милострашић и Петар Алексић су много допринели самим својим доласком у Штаб, јер су били додељени у пратећу групу. Ова два човека, обојица Војвођани, одгојени у српском духу, са великим моралним и патриотским осећајима, често су нам служили као пример. Чак нам је и чича Дража по који пут, после дугих ноћних маршева, по зими и тешким теренима, указивао на њих двојицу. Он им се лично дивио, а ми остали, на подношењу свих тегоба на које смо наилазили. Јер, дешавало се да и млађи људи осете замор, па чак и да остану на путу.

У исто време, у неким крајевима су се појавили официри и подофицири који нису били пали у ропство а чули су за Дражу. Почели су и сами да се организују, преко курира су ухватили везу са Равном Гором, стављали се под команду и тражили упутства за даљи рад. Тада су стигли и курири из Босне, од мајора Јездимира Дангића, који је већ имао велику групу и улазио у окршаје са усташама. Ови су нас курири обавестили о великим злочинима над српским народом у Босни, и о њиховим тешким борбама противу усташа. Мајор Дангић у свом писму пуковнику Михаиловићу тражио је да му пошаље оружја и муниције, као и официре и подофицире, јер му недостаје старешинско особље. Кад смо чули шта тражи мајор Дангић, јавили смо се и тражили од Чиче да идемо у Босну, али нас он није пустио, објашњавајући да смо му потребни за друге послове. А ако је неко жељан борбе, да ће бити и тога, јер ми нисмо у позадини, већ ћемо једног дана бити у првим редовима.

Почетком месеца јуна, дошао је из Београда радиотелеграфиста Н.Н. са деловима једне мале примо-предајне станице. Путем курира и преко веза, набављено је оно што је било потребно да се станица оспособи за рад. Помоћу ове станице успостављена је прва веза са једном војном радио-станицом, која се налазила на острву Малти. После је већ било лакше да се веза прошири и на друге крајеве света, као и са нашом владом и Краљем у ино-странству.

У кратком року после успостављања везе, дошли су на Равну Гору из Каира Захарије Остојић и Мирко Лалатовић, и са њима енглески капетан Хадсон "Марко". Они су путовали подморницом до јадранске обале, а после пешке преко планина. Са собом су донели шифре за рад радио-станица и ставили се на располагање чича-Дражи. "Марко" је такође имао засебну шифру за везу са његовим претпостављеним. Чича је сву тројицу задржао у Штабу Врховне команде.