Главни уредник
Угљеша Крстић

Уредник
Јована Крстић

Пошто је напустила земљу, југословенска влада је, после краћег боравка у Јерусалиму, прешла у Лондон, где је у то време било седиште свих избегличких влада покорених држава у Европи, осим Данске. (Ваља имати на уму да је тада, после пораза Француске јуна 1940, а пре уласка у рат Совјетског Савеза јуна 1941. и децембра исте године Сједињених Америчких Држава, Велика Британија била једина европска земља која је наставила борбу са силама Осовине - Немачком и Италијом. Отуда енглеско гостопримство владарима и председницима окупираних земаља и њиховим владама.)

Слободан Јовановић био је потпредседник, потом председник и поново потпредседник југословенске владе у избеглиштву. Међу тим функцијама посебно треба издвојити време од јануара 1942. до јуна 1943, дакле, годину и по дана, када је био председник. У време потпредседниковања (до јануара 1942. и, кратко, од јуна до августа 1943) он није сносио ону одговорност нити имао онакве проблеме и главобоље као кад је стајао не челу владе.

Влада образована 27. марта 1941. представљала је чудан скуп личности које су припадале трима народима, српском, хрватском и словеначком, и неколиким политичким странкама, које су имале мало шта заједничког. Неслагања и трвења међу члановима владе била су свакодневна. Председник, генерал Симовић, није био личност која уме да смирује страсти, нити да на прави начин руководи радом владе, обезбеђујући доношење одлука које захтева време. Та влада ни код домаћина, Британаца, није уживала неки нарочит углед. Разлог је прост: уместо да, по њиховим себичним очекивањима, Југославија у априлском рату пружи снажан отпор непријатељу и тиме допринесе слабљењу његових снага, југословенска војска је брзо капитулирала. Њени остаци, у веома малом броју и с једва нешто војне технике, ставили су се под енглеску команду на Блиском истоку, која од њих није очекивала богзна какву помоћ.

Сукобе у влади посебно су подстицала српско-хрватска неслагања поводом усташких покоља српског цивилног становништва. Од владе се очекивало да погроме Срба у Хрватској најжешће осуди, али су се хрватски министри томе огорчено супротстављали, тврдећи да су вести о томе нетачне или, у најмању руку, претеране. Писмо Српске православне цркве са бројкама и истинитим подацима о свем ужасу стања српског живља под усташком страховладом, које је тајним каналима доспело у Лондон, оповргавано је као великосрпски пропагандни маневар против Хрвата.

Али и међу српским политичарима подгревана су стара неслагања између радикала, демократа, земљорадника и чланова Српске демократске странке из Хрватске. У цело замешатељство уплео се, после свог пунолетства, 6. септембра 1941, и краљ Петар II, који се никако није могао сложити са генералом Симовићем. Слободан Јовановић, пак, с обзиром на своју природу и велико искуство, држао се неке средње линије, чиме се и против своје воље наметнуо као најпогоднија личност за председника владе (јануара 1942). Из такорећи до јуче мирног живота научног радника, он се одједном нашао у вртлогу политичких збивања и партијских страсти, - у туђој земљи, у време кад се одлучивало о исходу рата, па и о будућем уређењу земље.

Највећи проблеми с којим се Слободан Јовановић као председник избегличке владе суочио своде се на следеће:

Односи с Хрватима. Група хрватских министара, чији је вођа Владимир Владко Мачек, први потпредседник владе од 27. марта, остао у земљи по избијању рата, па у име Хрватске сељачке странке дао изјаву лојалности усташком режиму Анте Павелића, држала се углавном заједно и у влади представљала опозицију, за коју се никако није могло рећи да је конструктивна. Уз њих је стајао и Иван Субашић, бан Бановине Хрватске, који је и у емиграцији настојао на бесмисленом истицању неке хрватске државноправне посебности, засноване на образовању Бановине 1939. године.

Два су основна разлога неслагања хрватских и српских министара (мада међу овим другим често није постојала сагласност о најважнијим питањима). Први је већ поменути став према усташким покољима и режиму у НДХ, други питање будућег уређења државе. Хрватски министри заступали су јачање самосталности и проширивање подручја своје бановине, с претензијама на границе НДХ, дакле, укључујући Босну, Херцеговину, Срем итд. Слободан Јовановић ће касније записати да је њихово држање било такво "да човек никада није знао да ли су за Југославију или за независну Хрватску".

У таквим околностима Јовановић није могао водити владу како се од њега очекивало, поготову зато што међу српским министрима није наилазио на очекивану једнодушну подршку. Додуше, у ставовима о будућем уређењу Југославије и обезбеђивању српских интереса он се није колебао, али - немајући с ким да сарађује - није успевао да тим својим ставовима обезбеди подршку већине у влади.

Односи с двором. Под двором су се у то време морале разумети две личности: краљ Петар и краљица-мајка Марија. Испрва под великим утицајем мајке, Петар је касније почео испољавати својеглавост и колебљивост, сто је покварило његове односе с мајком, али и с многим угледним личностима у емиграцији. Ово се посебно појачало кад се поставило питање његове женидбе. Настојања владе, па и самог Слободана Јовановића, да га одговоре од неприкладне женидбе за време рата, док је земља окупирана и људи страдају, подносе највеће патње, нису уродила плодом. Врдајући, дајући обећања која није испуњавао, Петар ИИ Карађорђевић је ипак остварио намеру да се ожени грчком принцезом Александром. Слободан Јовановић ће у својим Записима то назвати "љубавним слепилом краља Петра" и с горчином написати: "Краљ, откако му се било прохтело да се жени, није имао висе никакав други циљ пред очима до своје женидбе. /.../ Само зато сто су хрватски министри били за његову женидбу, а српски против ње, он се удружио с оним првима против ових других."

Не располажући неким великим могућностима, Слободан Јовановић ни ово деликатно питање није успео да реши онако како је сматрао да га ваља решити - ускраћивањем сагласности владе на краљеву женидбу. Ту сагласност дала је влада чији председник више није био Слободан Јовановић, него Божидар Пурић.

Југословени и Енглези. У избеглиштву, на туђој територији, југословенска влада се налазила у улози сиромашног рођака, према коме домаћини не показују нарочиту увиђавност и благонаклоност. Свакако да су томе доприносила и трвења у влади, непостојање јединственог става о вођењу какве-такве разумне политике у датим условима - што је све само по себи крњило углед такве владе, мада се видно испољавала и енглеска ароганција и осећање супериорности. Југословенска влада је финансијски у великој мери зависила од британског разумевања, и ту је повремено наилазила на велике проблеме. За све време боравка у Лондону, њој је био омогућен само контакт са средњим и, сасвим по изузетку, висим функционерима у британској влади и управи. Индикативно је да се, осим малобројних сусрета са министром иностраних послова Антони Идном, Слободан Јовановић читаво време није ни један једини пут службено састао с британским премијером Винстоном Черчилом. У таквим условима, личност као што је био Слободан Јовановић никако се није могла осећати пријатно. Он је био оправдано киван на држање "Гордог Албиона", посебно када се негде од почетка 1943, угађајући Совјетима, британска политика почела окретати против југословенске владе, у којој је вођа патриотског покрета отпора у земљи, генерал Драгољуб Михаиловић, био министар војни, и подршку усмерила ка партизанским одредима под руководством совјетског експонента Јосипа Броза.

Покрет отпора. Протекло је више месеци пре него што су и наша влада и светска јавност сазнали да је у Србији, а потом и у другим крајевима Југославије насељеним Србима, већ почев од маја 1941, организован покрет отпора окупатору, под вођством (тада) пуковника Драгољуба Драже Михаиловића. Ширећи се и јачајући, тај покрет је убрзо дошао у сукоб са тзв. партизанским одредима, насталим по налогу Комунистичке интернационале (Коминтерне) тек после 22. јуна 1941, кад је Хитлер напао Совјетски Савез. Отуда је јасно зашто су се на челу партизанског покрета отпора нашли само предратни чланови Комунистичке партије Југославије.

Стојећи на разумљивим и правно једино прихватљивим легалистичким позицијама, влада у Лондону спремно је подржала покрет генерала Михаиловића, убрзо назван Југословенска војска у отаџбини, настојећи код Британаца на пружању помоћи устаницима. Та помоћ била је обећавана, али у веома малој мери остваривана. Обе владе слагале су се у томе да није време за предузимање већих акција против окупатора, већ да се у овој фази рата у Европи ваља ограничити на повремене саботаже, рушење пруга и мостова и сл. Када је јануара 1942. Слободан Јовановић дошао на чело југословенске владе, она је своју формалну подршку Дражи Михаиловићу показала и тиме што га је именовала за министра војног, а с обзиром на његову физичку одсутност из Лондона и значај портфеља, за заменика је именован сам председник владе.

Године 1942. и 1943, под окупацијом, протекле су у повременим сукобима две супротстављене стране, од којих је једна имала формалну подршку западних савезника, а друга - Совјета. Партизани, протерани у јесен 1941. из Србије и располажући значајнијим снагама углавном у Босни, усвојили су - за разлику од Михаиловића - тактику местимичних напада на окупаторске и усташке снаге, брзог повлачења и препуштања привремено освојених територија непријатељу. Месно становништво остављали су на милост и немилост Немаца, Италијана и, што је најгоре, хрватских и муслиманских усташа. Последице таквих акција, које ратним напорима савезника нису доприносиле ништа, биле су стравичне - логор Јасеновац и многа друга стратишта у тадашњој НДХ били су места смрти за стотине хиљада недужних Срба.

"Ради малих и пролазних успеха они су (партизани) били готови навући на становништво крваве немачке одмазде", записао је Слободан Јовановић, додајући да је "партизанима крајњи циљ бољшевизирање Југославије, а борба против окупатора само изговор." Касније ће сасвим прецизно изразити суштину сукоба "четници-партизани": "Ко год за време непријатељске окупације изазива грађански рат, тај уствари служи непријатељу. То је што треба имати на уму, када је реч о комунистичким самохвалама да су сви други осим комуниста сарађивали са непријатељем."

Доследни својој политици рушења "старе" државе, што значи водећи грађански рат, партизански одреди сукобљавали су се непрестано с јединицама Југословенске војске у отаџбини, које су, посебно у Босни, Херцеговини и Црној Гори, покушавале да заштите српски живаљ. Влада у Лондону примила је августа 1942 - наводимо из мноштва примера - један извештај, прокријумчарен из земље, у коме се документовано потврђује да "Павелић шаље усташе и муслимане у партизане да би само било побијено што више Срба".

Влада којом је председавао Слободан Јовановић била је, поврх свега, суочена с великим тешкоћама у одржавању везе са генералом Михаиловићем, јер су све комуникације водиле преко Британаца и, посебно, њиховог обавештајног центра у Каиру, у коме су главну улогу играли прикривени британски комунисти. С оне стране Атлантика, међутим, захваљујући великом броју патриотски опредељених тамошњих Срба, а нарочито залагању југословенског амбасадора у Вашингтону Константина Фотића, који је у врховима америчке администрације уживао велики углед - влада Слободана Јовановића је на више разумевања наилазила у Сједињеним Државама него у Великој Британији. То, нажалост, у стварности није много значило, јер је у савезничкој коалицији она била првенствено надлежна за помоћ народима окупиране Европе. Истовремено, покушавајући да задовоље Совјете због очигледно недовољне сопствене подршке ратним напорима, Британци су почели да праве уступке и тиме што ће у Југославији помагати њихове људе, партизанске одреде под вођством комуниста, смањујући ионако малу помоћ покрету отпора генерала Михаиловића.

Тако је постепено, без могућности Слободана Јовановића и владе (ионако већ разједињене) да учине било шта озбиљније за помоћ Југословенској војсци у отаџбини, па и за спречавање грађанског рата, дошло до трагичног развоја догађаја. После препуштања Југославије Совјетима, у јесен 1944, комунисти су, уз одлучујућу помоћ тенкова Црвене армије, дошли на власт. То се, додуше, догодило кад Слободан Јовановић више није био ни председник владе ни њен члан. Сва његова настојања да уз помоћ других родољубивих снага у Енглеској и Америци, као мање-више приватна личност, али личност великог угледа, укаже на то шта се слободном свету спрема ако и Југославију препусти Совјетима, нису уродила плодом. У такозваној великој политици, у којој је посебно срамну улогу одиграла Велика Британија, разумевања за интересе српског народа није се нашло.

У поменутим Записима Слободан Јовановић ће закључити: "Зашто су Енглези потпуно напустили Михаиловића, који им је у критичним часовима ваљао много више него Тито, и који је још увек представљао знатну војну снагу, то још ни данас није потпуно расветљено. Али, баш тај факт да у енглеској политици има много чега нерасветљеног, може бити доказ да та политика није била ни довољно доследна ни довољно одређена."

Ушавши у политику, и то преузимањем највиших функција у влади, Слободан Јовановић се, хтео-не хтео, политиком морао бавити веома дуго и после изласка из владе. Стога је овде нужно дати неку сумарну оцену о њему као учеснику у вођењу званичне политике, дакле, о Слободану Јовановићу као државнику.

За ту улогу он је, на једној страни, несумњиво био веома припремљен. О вођењу државе, бављењу државничким послом - самом чињеницом да се висе деценија бавио јавним правом и посебно политичком историјом - знао је више него било који његов савременик. Нажалост, на другој страни, као професор и научник, целога века је ствари гледао споља, без непосредног искуства у вођењу политичких игара, па и без неопходне вештине да крмани државним бродом, која се стиче праксом. Но, на трећој страни, и то је у процењивању успеха или неуспеха Слободана Јовановића у улози државника најважније, његово неискуство не би представљало посебан недостатак да прилике у којима се нашао на челу владе нису биле до крајности неповољне у сваком погледу. У таквим приликама, он није могао да учини ништа ни више ни боље. Коста Ст. Павловић, његов најближи сарадник у последњим годинама, записаће да Слободан Јовановић "о односима у самој Влади има најгоре мишљење. Види све сто се догађа, али нема на кога да се ослони, ни с ким да ради."

То је, свакако, право оправдање за релативан неуспех Слободана Јовановића у бављењу политиком. Тог свог неуспеха и он сам је био свестан, па је на питање једног пријатеља која је најгора влада у нашој историји, одговорио са себи својственим осећањем за иронију: "Ова моја!"

Марта 1946. године, после упорног одбијања да оде из земље и дугог скривања у Босни и Западној Србији, ухваћен је командант Југословенске војске у отаџбини генерал Михаиловић. Он, међутим, није одмах по кратком поступку ликвидиран, већ је после вишемесечних саслушања подвргнут судском процесу. Но, како је властима било потребно да једним ударцем убију више мува, да обезглаве и заплаше своје многобројне противнике разних боја, називаних у то време "реакцијом", пред суд су изведени људи веома различитог идејног и политичког опредељења, различитог деловања за време окупације, па и различитих улога у борби против "Народноослободилачког покрета". Оптужени су (и, разуме се, убрзо осуђени) и генерал Михаиловић, с неколико својих команданата, и министри у влади генерала Милана Недића, шефови и агенти београдске Специјалне полиције, и - да би апсурд био доведен до врхунца - Слободан Јовановић, као девети од укупно двадесет четири оптужена, и неколико личности из српске емиграције.

(Ради очувања сећања, навешћемо њихова имена, редоследом оптужнице: Божидар Пурић, дипломата и председник емигрантске владе; Момчило Нинчић, дипломата и министар спољних послова; Петар Живковић, армијски генерал и министар војни; Радоје Кнежевић, професор и министар двора; Милан Гавриловић, дипломата; Зиван Кнежевић, мајор и шеф војног кабинета; Константин Фотић, амбасадор у Вашингтону. Свима њима суђено је у одсуству, без њиховог присуства у земљи, у коју се нико од њих није до краја живота вратио.)

Слободану Јовановићу и групи политичара оптужницом је стављено на терет да су "помагали окупатору на тај начин што су заједно са оптуженим Михаиловићем руководили издајничком четничком организацијом која је под њиховим руководством отворено сарађивала са окупатором у борби против ослободилачког покрета народа Југославије", па су тако "били иницијатори и саучесници ратних злочина које су у току читавог ослободилачког рата вршили Михаиловићеви четници".

У пресуди пак стоји да су оптужени (Јовановић и поменута седморица) криви "што су, продужавајући политику профашистичких диктатура у старој Југославији, после закључења срамне капитулације и бекства из земље, стално и упорно спроводили политику подржавања окупатора и гушења народноослободилачког устанка у земљи и у ту сврху издавали директиве да још није време за борбу, давали сталну политичку подршку издајнику Михаиловићу и одржавали везе с Миланом Недићем и другим квислиншким елементима у земљи... подстицали четнике и квислиншке банде у земљи за злочине над народом... поткопавали и слабили борбу Југославије и наших савезника против фашистичких агресора..."

Оглашен кривим, Слободан Јовановић је осуђен "на казну лишења слободе с принудним радом у трајању од двадесет година, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од десет година, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства..."

Тако је Слободан Јовановић - који је све време од априла 1941. и окупације земље провео у емиграцији; који је био потпредседник и председник владе савезничке земље која се, својим каквим-таквим оружаним снагама, борила против сила Осовине, односно окупатора, и у земљи и у иностранству; који је, подржавајући покрет генерала Михаиловића, поступао у највишем националном интересу спасавања народа од сурове одмазде окупатора и његових сарадника; који је, најзад, увиђајући опасност од светског комунизма, покушавао да Србију и Југославију сачува за ствар слободе и демократије - тај и такав Слободан Јовановић, бесмисленом пресудом, проглашен је издајником и ратним злочинцем!

Радоје Кнежевић каже да Слободана "стављање на оптуженичку клупу није нимало узбудило", једино је био "изненађен до којих граница може да иде комунистичко извртање чињеница, чак и кад су посреди догађаји који су се одигравали тако рећи јуче". А по сведочењу Косте Ст. Павловића, Јовановић је, када му је 15. јула 1946. он саопштио вест о пресуди, "био хладнокрван и смешкао се, али у души мора да му је страшно. Целог живота радити као што је радио и бити од своје сопствене земље осуђен као издајник!"

Пресуда је на снази и данас, а Слободан Јовановић, коме је одузето држављанство, живео је ван земље, у Лондону, као апатрид, до краја живота.

Цењен од већине нашег света - интелектуалаца, научника, политичара, па и обичних људи ("публике", како је говорио) због својих вредности, знања и мудрости, уврштаван међу највише српске интелектуалце, Слободан Јовановић није, на њихову срамоту, био по вољи послератним комунистичким властодршцима и њиховим послушницима из реда интелектуалаца. Они су се, прихватајући бесмислену тврдњу о Слободану Јовановићу као издајнику, просто утркивали у блаћењу његове личности, па и његовог дела.

У историји бешчашћа наше послератне назови-интелигенције, остаће записано и понешто са чиме ваља да се упознамо.

По речима водећег комунистичког пролет-песника Радована Зоговића из 1946, Слободан Јовановић, кога он, на свој познати отмен и префињен начин, назива издајником, туђинским клеветником, обрљаном судопером, уцјењивачем и шпијуном, мрачњаком и крвником, апсолутном научном и књижевном ништаријом, био је "мрачњачки историчар, шестојануарски законодавац, један од зачетника и руководилаца четничке сарадње с окупатором, 'З'-идеолог".

Црвена перјаница послератне књижевне (?) критике, Милан Богдановић исте, 1946. године, пише: "И зато (што је "изневерио народ", не презајући ни од "злочина издаје", како Богдановић каже) савременост данас брише Слободана Јовановића из часнога имена народу верних и са њим срођених културних првака... Слободан Јовановић остаће оно што данас јесте: емигрантски отпадник, непријатељ народа из туђине, централни члан једне издајничке, реакционарне и корумпиране клике". (Богдановић је, да подсетимо, на исти начин брисао и Милоша Црњанског, као и многе друге.)

Ако су ова два мишљења, изречена још 1946, могла некако да буду схваћена као израз страшног времена кроз које смо тада пролазили, не може бити никаквог разумевања за писање готово двадесет година касније (1965) квази-историчара Николе Петровића, дакле надобудног "колеге" Слободана Јовановића, који без трунке схватања животних и научних ставова овог великана наше историјске науке, овако цени његово дело:

"Од првог до последњег ретка у опусу од седамнаест књига Слободан Јовановић је био не само идеалиста и субјективиста него монархиста, и то присталица најреакционарније могуће варијанте монархистичког уређења - апсолутне монархије, монархије као полицијске државе... Тешко би било наћи чак и у светској историографији дела у толикој мери прожета антихуманизмом (подвукао сам Петровић) и култом хероја: још мање историчара који су с таквим потцењивањем и цинизмом говорили о сопственом народу као што је то случај код Слободана Јовановића... Бранећи бруталне методе власти као историјску нужност и неопходност условљену сировошћу, неукротивошћу, хајдучком дивљином и природом српског народа, Слободан Јовановић је у ствари желео да, као неизбежну, 'научно' оправда примену сличних метода и у буржоаској Југославији."

Наведеним судовима оваквих "ауторитета" додајмо и оцену коју о Слободану Јовановићу 1959 (без измене у "осавремењеном, допуњеном и проширеном" издању 1978) изриче Мала енциклопедија Просвета, дакле публикација која треба да представља сублимисани израз објективне и непристрасне, на научним сазнањима засноване информације: (Слободан Јовановић) "сноси велику одговорност за реакционарну политику југословенске емигрантске владе, за помоћ указивану из иностранства покрету Драже Михаиловића, и каснију непријатељску акцију већег дела емиграције против нове Југославије".

Али да научно достојанство није било баш сасвим и у сваком сатрвено, сведоци одредница о Слободану Јовановићу у Југословенском књижевном лексикону (Матица српска 1971), коју је написао Бошко Новаковић: "Бриљантан стилиста, еминентан представник 'београдског стила', широке ерудиције, правник, социолог, историчар, он је југословенску књижевност пратио у широком распону, по неком личном афинитету према појавама, проблемима, личностима. Самосталан у суду, претежно усмерен на тражење суштинских вредности књижевног дела, Јовановић је суптилним аналитичким поступком откривао нове особине писаца и дела и његове интерпретације Гундулићеве Дубравке, поема и драма Лазе Костића, песама Филипа Вишњића, приповедака Драгише Васића, као и његови портрети Љубомира Недића, Змаја, Јована Скерлића, Уроша Петровића, пример су сугестивне, проницљиве, богато мисаоне прозе. Конзервативан по политичким идејама, он је погрешно и пристрасно схватао Светозара Марковића." У биографском делу, Новаковић није употребио никакве квалификативе, ограничио се на "председник југословенске владе у емиграцији (1942-1943)".